Автор Елена Емельянова задал вопрос в разделе Литература
объясните происхождение слова "ЛЕПОТА" , то бишь красота. и получил лучший ответ
Ответ от Андрей Лазаричев[гуру]
Что означают близкие по звучанию и кажущиеся родственными слова лепота, лепта и лепет?
В современной живой речи старинное слово лепота неупотребительно, однако встречается оно довольно часто в классической русской литературе, например у Г. Р. Державина, А. Н. Радищева, Н. А. Некрасова. Это слово означает "красота, прелесть, великолепие, внешнее обаяние". У Некрасова, например, есть такие строки: "У людей-то в дому - чистота, лепота. А у нас-то в дому - теснота, духота".
Нетрудно заметить, что в состав слова лепота, кроме корня -леп- входит суффикс отвлеченных имен существительных, таких как красота, доброта, пустота, высота, быстрота, чистота и т. п. Тот же самый корень мы найдем в слове не-леп-ый, что значит "неуклюжий, несуразный" или "неразумный, бессмысленный". Без отрицания прилагательное лепый употреблялось в древнерусском языке, известно оно и теперь в других славянских языках. В значении "красивый, изящный, прекрасный" оно употребляется и украинцами, и чехами, и поляками. Известно в славянских языках и существительное лепота в смысле "красота".
Лингвисты полагают, что первоначально прилагательное лепый значило "прилегающий, липнущий", а затем уже "подходящий, хороший, красивый".
Источник: ссылка
красота, великолепие, благодать.
ЛЕПОТА. ж. устар.
1. Красота, великолепие
Слово "лепота" (красота) давно вышло из употребления, корень остался в отдельных словах: неЛЕПый, благоЛЕПие, великоЛЕПие.
Лепота (или красота) је естетска категорија која традиционално означава савршенство склада. Лепота може бити својство особе, места, објекта или идеје које нас испуњава осећајем задовољства или пријатности. Идеал лепоте умногоме зависи од културног контекста, а у оквиру исте културе се често мења током врмена.
У обичном говору, њоме се најчешће назива својство које при гледању изазива угођај и дивљење. Лепота у узвишеном смислу може означавати лепоту постојања. У филозофији, лепота је једна од темељних категорија којима се поимају битна својства бића и битка [1]. Од 18. века постаје специфични предмет естетике као посебне филозофске дисциплине.
Теорије лепоте [уреди]
У историји филозофије феномен лепоте покушавао се протумачити на разне начине. Платон лепоту схвата као манифестацију доброте. Будући да је од свих савршенстава «најочитија и најмилија» лепота је човеку полазиште у његовом сећању и проматрању идеја. Ту теорију неоплатонизам развија у теолошко-мистичком смеру одређујући Једно и Бога као Добро које "подарује лепоту свим стварима" (Плотин) [1]. Ова теорија лепоте је у позадини свих естетика које виде сврху уметности у моралном усавршавању. Према Аристотелу бит лепоте је у поретку и симетрији делова целине. Ту су теорију прихватили и даље развили стоици, Цицерон и касније сколастици и ренесансни теоретичари. Према Томи Аквинском лепо је оно што је угодно проматрати "pulchrum dicitur id cuius ipsa apprehensio placet" (Sum. theol., I-II, q. 27, a. 1 ad 3). Неки су суштину лепоте тражили у "савршеној чулној представи" (Баумгартен) или у свиђању које прати чулну активност (Хјум, Берк) . Кант настоји да оствари синтезу тих схватања одређењем лепоте као свиђања без појмовне спознаје. Према теорији романтичара лепота је манифестација истине па је у том смислу важило гесло "што је поетичније, то је истинитије".[1]
Ипак, сви ови бројни покушаји дефинисања лепоте највише говоре о њеној загонетности.
Лепота - слепленное, сделанное (в т. ч. руками) из мелких, маленьких частей, незаметных глазу.